MiG-17 ili fizikalac Hladnog rata.

Moze: i avion zbog koga je stvoren Top Gun

001_MiG-17_SI-1_First_Prototype_001

OKB-155 ili ММЗ Зенит, svejedno, ali sovjetske konstrukcije oznacavane sa cuvena tri slova – MiG – pre i za vreme rata nisu bile, sticajem raznih i ponajmanje tehnickih okolnosti, ono sto je zadovoljavalo nezajazljive potrebe rata sa Nemackom. Taj su posao bolje obavljali lovci nekih drugih oznaka, La ili Jak na primer.
MiG je, moze i tako da se kaze, uhvacen u procep: neke od prvih sovjetskih modernih konstrukcija – kad kazem moderno mislim na pripreme za WW2, deo opseznog programa modernizacije crvenog vazduhoplovstva, bile su previse slozene za vremena kada je trebalo brze bolje graditi sto vise i sto jednostavnije. MiG-3 se pojavio, kao lovac za borbu na velikim za ono vreme visinama, zatekao se tu gde se zatekao i bio koriscen kako je bio koriscen, ponajmanje u svojoj pravoj nameni.
Zavrsetkom WW2 OKB-155 se nasao u prvim linijama uvodjenja mlazne avijacije u CCCP: iz politickih, tacnije strateskih razloga, zvezda Jakovljeva je potamnela i u prvi plan su izbile neke druge koncepcije; jednoj od dve novorodjene svetske velesile trebali su avioni koji mogu daleko da lete, cak do drugih kontinenata – proslo je vreme frontovske avijacije, stradali su i to izistinski sa sve zatvorom i prigodnim streljanjima i vazduhoplovni marsali itekako zasluzni za pobedu u tek zavrsenom ratu.
Koncepcija svih koncepcija je bila uvesti, da tako kazemo, cist mlazni pogon: posle niza eksperimenata sa kacenjem raketnih ili mlaznih motora na lovce sa klipnim motorim, u raznim biroima, OKB-155 je nastupio, kao prvi i pokazalo se najuspesniji, sa cistim, iz pocetka kao takvim razvijanim mlaznim lovcem.
Rodio se i poleteo MiG-9.
Poznat kao I-300, NATO ga je zvao Fargo, MiG-9 je bio prvi pravi mlazni lovac uveden u naoruzanje sovjetskog vazduhoplovtva; avion je, inace, prvi put poleteo aprila 1946.
Istini za volju, nesto gena je bilo nemacko, a cije bi inace: BMW-003 motori, u sovjetskom izvodjenju oznacavani kao Klimov RD-20.
Avion jedva da je zadovoljio, ali boljeg u to vreme jednostavno nije bilo: Jakovljev, Suhoj i Lavockin jedva da su makli dalje od prototipa, nesto ih je u nuzdi izvezeno u mladu crvenu Kinu – i to je bilo sve.
Ali, vise nego dovoljno da se – danas bi se reklo – steknu uslovi da nastane avion cuven ili ozloglasen, zavisno sa koje strane Gvozdene zavese se posmatralo: MiG-15.
Nastao kao I-310, ovaj avion je prvi put poleteo decembra 1947. Godine pokretan Rolls Royce Nene II motorima, po licenci izradjivanim u CCCP u kome su vodjeni kao RD-45.
Avion je brze-bolje uveden u naoruzanje vec sledece godine; za svoje vreme bio je to lovac visokih sposobnosti i jedino sto ga je cinilo inferiornijim u odnosu na svoje u to doba jos retke zapadne lovacke konkurente bilo je naoruzanje: bio je, naime, pre svega namenjen borbi protiv bombardera i naoruzan topovima i to poveceg kalibra i male brzine koji je trebalo da se bori protiv bombardera i kome lovci nisu trebali da budu protivnici.
Elektronika je dosla malo kasnije.
Avion je postavio nove standarde: robustan, jednostavan kako za letenje tako i za odrzavanje, nezahtevan, po zapadnim standardima takoreci nedopravljen, jos krajem Korejskog rata u kome je, em bio prvorazredno iznenadjenje za proklamovanu nespornu nadmoc Zapada u vazduhu, em postao zvezda, medju zapadnim, americkim narocito, vazduhoplovcima izazvao je horski zahtev za manje sofisticiranosti, a vise letenja.
Rani mlaznjaci, kao st su Lockheed P-80 Shooting Star, Republic F-84 Thunderjet ili Gloster Meteor u Koreji protiv MiG-15 su imali malo sanse: cekao se North American F-86 Sabre.

002_MiG-17_SI-1_First_Prototype_002

003_MiG-17_SI-2_Sec_Prototype_002

Poznat i kao NATO Fagot, proizvodjen je po licenci u Kini, Cehoslovackoj i Poljskoj: samo u CCCP proizvedeno je preko 13,000 primeraka, a o uspeloj konstrukciji svedoci kako dugovecnost, tako i raznolikost zadataka koje je obavljao – lovac, lovac-bombarder, lovac dugog doleta za pratnju, pa cak i tegljac meta, obaska sto je njime OKB-155 postao broj 1 u daljem razvoju sovjetskih lovackih konstrukcija.
Na prvom javnom pojavljivanju iznad Moskve od strane zapadnih posmatraca opisan kao ‘sovjetski pa kao takav ispod standarda’ doveo je do toga da ga na vrat, na nos ispituju i takve velicine kakav je bio jedan Chuck Jaeger, ali i da se zgroze: avion je po njima bio otporan i pouzdan, bez finesa kao sto su specijalna goriva, novi materijali, itd, itd…
Ali je – takav kakav je – bio 35% laksi od F-86F, a citavih 47% od Hawker Hunter.
U vreme kada je vazduhoplovstvo ulazilo u novo, mlazno doba, Hladni rat obaska, MiG-15 je stekao nadimak kakav mozda nije stekao ni jedan drugi avion ni pre ni posle njega: avion-(obican) vojnik (самолет-солдат).
Kada se zavrsio prvi vruci rat Hladnog rata i velesile naucile ili pocele da uce svoje prve lekcije, pojavili su se zahtevi da se ide dalje: spirala u naoruzanju se zahuktavala, znalo se da Zapad radi na novim konstrukcijama i trazio se nacin da se na njih odgovori.
Odgovor je bio kako u razvoju potpuno novih kontrukcija, tako i poboljsanju postojecih.
Moralo se i jedno i drugo: kada je MiG-15 u pitanju, odabran je prirodan put – novi, jaci motor, veca brzina kroz povecanje strele krila, itd, itd…
Dovoljno da se rodi prvi pravi avion Hladnog rata: MiG-17.
Na Zapadu poznat kao Fresco.
Staljin je jos bio ziv, a nije bez nista prica da je omatoreli diktator bio pre za to da se poradi na dokazanom MiG-15: nova naprava je nazvana I-330, zvanicna odluka da se na njoj ozbiljno radi pala je pocetkom 1949. Novi avion je trebalo da bude i ono sto MiG-15 nije bio: sposoban za delovanje i po losem vremenu, sto znaci da je trebalo da dobije i radar pored ostalog.
Interesantno je da strela od 45˚ nije prvi put primenjena na MiG-15bis 45 kako se MiG-17 u poceku zvao: Lavockinov eksperimentalni La-176, koji je kasnije postao La-15 (NATO Fantail) je leteo jos 1947. I bio prvi sovjetski avion koji je u horizontalnom letu presao brzinu zvuka.
Vecina posla se obavila na krilima: zabacena za 45˚ i oblikovana tako da je svako i svuda mogao samo da im zavidi, dokazala su po ko zna koji put da tehnika govori istim jezikom ma gde u svetu, a da isti problemi namecu ista ili slicna resenja – nasuprot rasirenim tvrdnjama da se nasiroko kopira, da ne kazem krade: interesantno je da su skoro identicno resenje krila primenili i ljudi koji su radili na avionu koji se zvao Handley Page HP.80 Victor.
U odnosu na MiG-15, povrsina krila je porasla za malo vise od 2 kvadrata, avio je bio skoro metar duzi, i to bi, manje vise bilo sve: na trupu su cak primenjena neka resenja potpuno preuzeta sa prethodnika.
Nekomforni MiG-15, koji je od pilota zahtevao i fizicku snagu, ovde je malo pripitomljen: neke komande su dobile servo pojacivace, pocelo je da se radi na radaru, a avionu je ostao prvenstven zadatak da se bori protiv americkih bombardera o cemu je svedocilo i zadrzano topovsko naoruzanje bez izmena preuzeto sa prethodnika.
I.T. Ivascenko, prvi probni pilot koji je svoju zvezdu Heroja CCCP stekao uvodjenjem mlaznjaka u sovjetsko vazduhoplovstvo, i koji je isterao ispitivanja MiG-15 bio je odredjen da to isto uradi i sa novim avionom. Januara 1950. se posle prvi letova pokazalo da je novi avion u svemu zadovoljio ocekivanja i sve je bilo dobro do marta iste godine, kada su se probni letovi vec uhodali, a Ivascenko se popeo na 11,000 metara, prijavio da je sve kako treba, poceo da smanjuje visinu, da bi negde na 5,000 metara obrusio ne uspevsi da se izvuce i poginuo. Udar je bio takav da od aviona nije ostalo bukvalno nista, a okolnost da i tako iskusan pilot kakav je bio Ivascenko nije uspeo da kontaktira kontrolu leta, ostavila je konstruktore bez i najtanje pretpostavke o tome sta je moglo da krene naopako.
Drugi prototip – SI-2 – i novi probni pilot, Georgij Sjedov, koga je – kazu – licno Mikojan zavrbovao da iz istrazivackog instituta ratnog vazduhoplovstva (НИИ ВВС) predje u OKB-155 su nastavili sa uspesnim ispitivanjima.

Drugi prototip, oznacen kao SI-2, pokazuje mnogo vise slicnosti sa starijim bratom: da bi se nadoknadilo vreme izgubljeno zbog gubitka prvog protoripa, kod izgradnje drugog je jedan MiG-15bis naprosto preradjen da postane MiG-17.

I – to bi bilo to.
Ostalo je tipicna sovjetsko-hladnoratovska prica koja prica o uvodjenju u naoruzanje cak i pre nego su zavrsena sva ispitivanja: avion pocinje da se proizvodi u cak 5 fabrika – od Tbilisija, preko Novosibirska, do Komsomolska na Amuru. Novi avion se ne uvodi prvo u naoruzanje u elitnim jedinicama/bazama kakve su izvikana Kubinka i slicno – prva jedinica koja je dobila MiG-17 smestena je negde na Krimu….
Nizu se usavrsavanja, dogradjivanja i sve sto uz to ide, a avion, naslednik MiG-15 pocinje da zivi rutinu hladnoratovskog garnizonca.
Elektronika postaje sve vaznija, sa njom i kibernetika koju u CCCP bas nesto i nece, nije ideoloski podobna, tek, prve verzije ovog aviona imaju onaj toliko zeljeni radar koji je toliko nepouzdan i tezak za rukovanje da cini nemogucim istovemeno pilotiranje i pracene cilja radarom, pa se piloti slazu da je bolje da ga nema, polako se pojavljuju i rakete V-V
Tu negde i motor sa centrifugalnim kompresorom dostize kraj upotrebljivosti, barem kad su lovci u pitanju, pojavljuju se naknadna sagorevanja i tome slicno, pa ovi avioni polako dobijaju i nove motore.
Odmicu pedesete, pojavljuju se – sve brze – neki novi, drugaciji avioni, a cela ova prica je samo zbog toga da pokaze kako jedna industrija u naponu i neogranicena sredstvima i budzetima uspesno funkcionise i koliko je mala, nepostojeca, razlika izmedju korporacija Zapada i drzavnih institucija krstenih tajanstvenim brojevima kada su masovne proizvodnje ovakve vrste u pitanju.
Svet je tada dobio novu kovanicu: vojnoindustrijski kompleks – jeste da je mirisala na marksizam i nesvrstanost, ali je se nisu libili ni americki sociolozi i ekonomisti.
Kovanica je danas nestala, sa vojnoindustrijskim kompleksima je malo drugacije.
MiG-17 je mozda najbolji primer kako se jedna uspela tehnicka ideja moze koristiti mnogo duze nego sto to namecu takozvani tehnoloski ili takticki zahtevi: konstruisan je tako da u sto vecoj meri iskoristi kapacitete koji su vec postojali za proizvodnju prethodnika, iskoriscen je bez ikakvih izmena i veliki deo sklopova istog, a uspesnost koncepcije je omogucila usavrsavanja tokom celog veka ovog aviona.
Usavrsavanja ima raznih: od verzija lovaca-bombardera, ovakvih ili onakvih nevodjenih raketa, pa do primene kopirane sa jednog zaplenjenog F-86 sistema za automatsku kontrolu temperature u pilotskoj kabini i njenog podesavanja prostim okretanjem prekidaca na vrednosti od 16 do 25 stepeni Celzijusa cime je pilotu ustedjen mucan rad oko rucnog podesavanja.
Najinteresantnija je ideja sa kojom se zapocelo i od koje se odustalo 1951. godine, sa verzijom MiG-17SN /SU – ideja o pokretnom naoruzanju lovca. Zelelo se, naime, dati vise vremena i sire nisansko polje pilotu kod prvog napada na cilj i pokusati da se izbegne manevar za ponovljeni napad – manevar cesto i nemoguc ako se radilo o cilju koji je pokretljiviji ili brzi.

004_MiG-17_SN_001 005_MiG-17_SN_002

U avion je ugradjen eksperimentalni sistem В-1-25-Ш-3; avion je dobio dva bocna usisnika – modni detalj nepopularan u OKB-155 – ovo je, naime, bio prvi Mikojanov avion sa usisnicima sa strane, dok su bocno na novom nosu aviona bila asimetricno ugradjena tri topa koja su mogla da se setaju gore-dole u odnosu na uzduznu osu aviona. Obaska sto su topovi bili remek delo sa kadencom 1,250 projektila u minutu – Afanasjev-Makarov AM-23 (aka TKB-495), ispostavilo se da su pogodniji za napad na ciljeve na zemlji gde bi, bilo je za nadati se, svojim pomeranjem od +27 do – 9 stepeni, ucinili cilj znatno duze izlozenim vatri iz aviona. Pilot je menjanje ugla topova vrsi prostim okretanjem tockica na obaracu, dok je elektromotor pomerao topove i nisan.

006_MiG-17_SN_003

Skalamerija, koja je, pored tezine bila i geometrijski veoma zahtevna, isprobana je prvi put 1953, a za komandama je bio Georgij Mosolov, nova zvezda OKB-155.
Sve je izaslo pred drzavnu komisiju naredne, 1954. godine, i to posto su sami topovi sa sve pripadajucom opremom za pomeranje, isprobani na jednom Il-28; sam MiG-17SN je za potrebe ispitivanja napravio preko 130 letova, ali je pucano samo tokom 13, pa i to samo na ciljeve na zemlji. Ispaljeno je 15,000 projektila, i pokazalo se da je delovanje iskrivljenih topova na stabilnost aviona skoro pogubno, a u svakom slucaju neprihvatljivo. Avion je, naime, bio bacan na suprotnu stranu od one na koju se pucalo, a nije bilo nikakvih mogucnosti da se to kompenzuje i svima je bilo jasno da ce to tako i da ostane sve dok se skalamerijom rucno komanduje. Svima je, takodje, bilo jasno, da se za neku drugu stabilizaciju ima da ceka. Pojavili su se i drugi problemi – nista cudno kod aviona ciji je trup produzen za dobar metar. Osim oznake – MiG-17SN, ostala je samo uspomena i nekoliko fotografija.
Hladnoratovska sluzba u vazduhoplovstvu velesile pruzila je priliku ovom avionu da se oproba – pored fabrickih modifikacija i kao platforma za ispitivanje svega i svacega, a nizale su se i operativne varijante spremajuci uvodjenje novih tipova koji su trebali da popune prazninu do pojave sasvim drugacijih aviona: MiG-19 je pre krpez nego produzetak linije koja je zapocela MiG-om 15 i oznacio je kraj jedne koncepcije; nastupalo je vreme nekih novih, drugacijih aviona, ali je ideja ostala ista – lako, jednostavno, nezahtevno i nerazmazeno.
U medjuvremenu je trebalo snabdeti napredne snage sirom sveta: licencna proizvodnja je krenula u Kini, Poljskoj i Cehoslovackoj, a broj vazduhoplovstava opremljenih ovim avionom je postao dobrano dvocifren.
Kada postanete glavni lovac vazduhoplovstva jedne velesile, a MiG-17 je to bio pocetkom pedesetih, ceka vas i malo akcije: jedna od poznatih je delovanje u uslovima izistinskih atomskih eksplozija, septembra 1954. kada je nekoliko lovackih pukova iz – ko ce ga znati zasto – Moldavije, otislo u Sibir da u zivo prisustvuje atomskom pucanju. Piloti su bili opremljeni specijalnim naocarima, vezbom je komandovao Zukov licno, letelo se neposredno uz i oko one pecurke, bomba je bila mlada, pa se niko nije preterano, ako i uopste brinuo za desavanja kakva su radijacija i slicne trice i kucine
Prilika za prvu pravu akciju se ukazala jula 1953. kada je nedaleko od Vladivostoka jedan USAF Boeing RB-50 usao u sovjetski vazdusni prostor nekih 130 km. Presretnut od 2 MiG-17, uljez je pripucao prvi i ostetio avion kojim je upravljao kapetan Aleksandar Ribakov. Nekoliko minuta posle toga, Ribakov je dovrsio posao i RB-50 se srusio u more. Usledila je americka akcija spasavanja, spasen je jedan clan posade, izvadjena tela trojice, dok se preostala trinaestorica jos uvek vode kao nestali. Usledila su odlikovanja i sve sto uz to ide, za pilote MiG-ova naravno.
Najvece probleme MiG-17 je imao u tehnikama i tehnologijama presretanja, obaska sto sistemi zemaljske kontrole i navodjenja jos uvek nisu bili razvijeni. Stara boljka – spojevi izmedju jedinica – i ovde se pokazala; granicu sa Iranom, pocetkom i sredinom pedesetih delile su dve zone PVO: azerbejdzanska i kazahstanska, sto je cestim upadacima iz Irana dobro doslo prilikom uletanja jer su se, dok se dve susedne PVO zone dogovore i sinhronizuju, natenane i mirno vracali kuci.
9. maja 1954. kapetan Kitajcik, najbolji strelac severnomorske flote, top gun tako reci, imao je priliku da izmeni vatru sa jednim RB-47 Stratojet, nedaleko od Arhangelska: Boeing se izvukao i srecno vratio na neki od britanskih aerodroma.
Usledila su brojna presretanja najrazlicitijih balona koje je tih godina Zapad slao preko gvozdene zavese i kod kojih je glavni razlog za neuspelo obaranje bila – ponekad – prevelika visina na kojos su baloni leteli.
1956. je djavo odneo salu: jedan MiG-17 pilot je, leteci negde oko Moskve – ni manje ni vise – opazio nepoznati avion koji je leteo na visini od 20,000 metara: pojavio se U-2 i nestale su sve sanse da se takav avion presretne onim sto se ima. Prica kaze da se pilotu nije verovalo, i tamo gde treba nisu bili ubedjeni da nesto kao sto je U-2 uopste postoji. Kasnije su radari potvrdili postojanje spijunskog aviona, remek dela jednog od konstruktorskih genija sa druge strane, coveka po imenu Clarence Johnson, poznatijeg kao Kelly. 1957. par MiG-17, negde iznad sovjetskog Dalekog istoka, pokusavaju ponovo da se postave u polozaj za napad na sve bezobrazniji U-2, opet bezuspesno: U-2 jednostavno za ove avione nije bio dohvatan, a drugih jos uvek nije bilo u dovoljnom broju i na pravom mestu.
Pokazalo se da je CCCP ozbiljno kratak u mogucnostima presretanja slicnih ciljeva i trka u naoruzanju je usla u novi krug; svako iole pametan je mogao i morao da zna da se ona moze nastaviti samo onim sto se i dogodilo: U-2 je dolijao.
Dok se to nije regularno dogodilo, sa onim U-2 koji je vozio Francis ‘Gary’ Powers, u najmanje jednom slucaju, avioni MiG-17 su prodirali duboko, preko 300 km u iranski vazdusni prostor, pokusavajuci da uljezu doakaju kod kuce. Bezuspesno, najvise zbog nedostatka goriva. Iranci mudro nisu protestovali.
U leto 1963. jedan Rockwell Aero Commander 560, dvomotorni putnicki/executive avionje usao u sovjetski vazdusni prostor, opet iz Irana. 2 MiG-17 iz 12. samostalne vazdusne armije, odnosno njene 17. lovacke divizije pod komadnom pukovnika A.D. Kotova su ga presrela i pokusala da ga po svim propisima zaustave. Avion je odbio da se povinuje nalozima presretaca i nedvosmisleno pokusao da utekne nazad u Iran. Kapetan Stepanov je zapucao, a o obzirima ili neobzirima kojima su supersile tih dana postupale jedna sa drugom, govori cinjenica da je avion pao jedva kilometar unutar teritorije Irana. Potvrdjeno je da su u njemu, izmedju ostalih, bili jedan iranski obavestajni oficir i jedan americki aktivni oficir u cinu pukovnika, a dodatnu pikantnost ovom incidentu dodaje i pojedinost da se odigrao u vreme dok je drug Leonid Breznjev, tadasnji glavni i odgovorni u CCCP u trenutku zbivanja bio u prijateljskoj poseti Iranu.
Onako, bez reda, nizalo se takvih dogadjanja samo tako: u jutro 8. maja 1954. tri RB-45E su poletevsi iz Fairforda (GB), uleteli u sovjetski vazdusni prostor. Dva su se, dostigavsi Murmansk, vratila kuci, treci nije. Nastavio je preko poluostrva Kola, tragajuci za bazama u kojima su, kako se verovalo, smesteni avioni Mjasiscev M-4 (Bison A) i zeleci da ih prebroje. Posada, pilot, kapetan Harold ‘Hal’ Austin, kopilot kapetan Carl Holt i navigator, major Vance Heavilin, izvestila je da ih je nedugo posle prelatanja Murmanska, na visini od 40,000 stopa, presrelo 6 MiG-15 kojima se nesto kasnije pridruzilo jos 6 MiG-17. Cudjenje je izazvala cinjenica da nije usledio momentalni napad do koga je doslo tek kada su se nasli iznad Arhangelska: MiG-17 iz sastava vazduhoplovstva Severne flote su zapucali, ostetili levo krilo i trup i onesposobili opremu za vezu. Napad je prekinut zbog nedostatka goriva, a na smenu je dosla nova sestorka koja je dalje pokusavala da spreci u poslu Amerikanca koji se, navodno, i dalje bavio fotografijom i cekao i docekao da, negde iznad Belog Mora pristigne jedan tanker KC-97 koji je takodje doleteo iz Engleske i dopuni ga gorivom. Posledice ovog neuspelog pokusaja da se uljez spreci da obavi svoj posao pokazale su se kada je smenjen general I.I. Borzov inace komandant vazduhoplovstva Severne flote.
Septembra 1954, jedan mornaricki Lockheed P2V-5 Neptune, leteci iznad Nahodke, daleko na istoku CCCP, nije bio te srece: dva MiG-17 koja su ga presrela, uredno su ga i oborila – posada se i danas vodi kao nestala u akciji.
Pa leta 1964, opet jedan Aero Commander, opet iz Irana: ovog puta Iranci su bili pametniji, poslusali i sleteli, da bi par meseci kasnije bili vraceni Iranu. Avion je zadrzan.
Pa juna 1958. jedan transportni Fairchild C-119 Flying Boxcar, 30 km juzno od Jerevana: pokusaj sletanja na koji su ga presretaci uputili navodno nije uspeo, pa se avion u plamenu srusio nekih 190 km unutar granica CCCP. Posada se spasla i vracena je kuci uredno i kako je u to vreme bio red.
Pa su novembra 1958. dva MiG-17 oborila jedan RB-47 iznad Ventspilsa u Latviji; avion se srusio u more.
Sredinom pedesetih CCCP reorganizuje vazduhoplovstvo: jurisna avijacija biva zamenjena lovacko bombarderskom i do 1960. vecina MiG-17 biva dodeljena ovoj drugoj – lovacka avijacija je pocela da se uveliko oprema novim avionima.
Opet, te godine, akrobatska grupa u Kubinki svoje MiG-15 zamenjuje MiG-17 avionima.
Ipak, od 1954. do dobrano u sezdesete avioni MiG-17 cine glavninu sovjetskih vazdusnih snaga stacioniranih van CCCP – u Poljskoj i Istocnoj Nemackoj. Od znacaja je i podatak da su u nekim zagranicnim jedinicama ovi avioni u ulozi lovca bombardera zamenjeni avionima Su-7B (Fitter-A) tek 1974. godine.
Zabelezen je i incident u kome su poslovicno temeljni Nemci propustili da obaveste sovjetsku kontrolu leta o letu jednog nemackog civilnog Il-28R koji je leteo testirajuci motor Pirna 014 za Baade 152, neuspeli nemacki putnicki avion. Bilo je gusto, lovci su ocekivali da ugledaju sve osim sovjetskog aviona sa nemackim oznakama – nijanse u razlikama izmedju Zapadnih i Istocnih Nemaca nisu bile od znacaja kada se uzme u obzir da su boje oznaka bile iste i malo je falilo da se zapuca.

007_MiG-17_1967_Prebeg 008_MiG-17_1967_Prebeg

Da je avion bio pouzdan govori i – cak i po sovjetskim standardima – mali broj udesa tokom sluzbe. Opet, besprekorno sletanje na trbuh, koje je maja 1967. godine izveo jedan pilot, prebeg na Zapad, inace porucnik po cinu, negde kod Stutgarta, dokazuje da je avion zaista mogao mnogo toga. Na stranu to sto je primerak o kome je rec nosio oznake za udarnicko odrzavanje aviona.
Manje srece je imao jedan madjarski prebeg, major Jozsef Biro, koji je avgusta 1969. na MiG-17F bezao i koga je par madjarskih aviona istog tipa proganjao i ostetio, tako da se srusio negde kod Udina u Italiji. Oktobra iste godine je jedan Kubanac sleteo na Floridu, i to tacno u Homestead AFB, sto ne bi bilo narocito spektakularno da nije neotkriven od radara sve do pred samo sletanje, u brisucem letu nadleteo jednog Boeing VC-137C poznatog i kao Air Force One, ciji se putnik po imenu Richard Nixon odmarao u nedalekom Key Biscayne-u. Kongres je galamio, a incident je posluzio da se da gas razvoju sistema kasnije poznatog kao AWACS.
Cesi su se, kao jedni od korisnika ovog aviona jurili sa balonima, ali i sa zalutalim putnickim avionima, kao sto je, na primer, bio jedan Convair 240 koji je prisiljen da slet negde u Ceskoj, posto je dobrano skrenuo s kursa.
Pravog rata se MiG-17 nije dohvatio – bilo je glasina da je njegovo angazovanje u Koreji sprecio licno drug Staljin – mada ih za taj rat nije bilo ni izdaleka dovoljno i mada su se na Zapadu poceli da sabiraju i oduzimaju uvidevsi da posedovanje modernih i kudikamo brzih aviona kao sto su Mirage III i McDonell F-4 Phantom II nisu bas tako sigurni protiv pokretljivijih iako sporijih MiG-17. Neko se poceo da doseca izraza dogfight, a prvi pravi rat je za ovaj avion usledio 1956. i to i Kini.
Hladnim ratom okurazeni Kuomintang, smesten na Tajvanu, poceo je da dize glavu; naoruzan americkom opremom i da se kaci sa maticom oko istih onih ostrva oko kojih se kaci i danas. Kineski MiG-17 i verzija istog proizvodjena po licenci u Kini i obeklezavana kao J-5, sa pilotom po imenu Liu Ming presreo je i oborio tajvanski B-17. Liu Ming nije, inace, bio makar ko: jos u Koreji je nabrojao 8 obaranja, od cega 5 F-86 Sabre. Sledeci je bio neidentifikovani tajvanski avion koga je oborio Chang Wang-yi; presretanje je izvrseno uz pomoc GCI, nocu i po veoma losem vremenu; Kinezi su brzo ucili. Tajvanska kriza je eskalirala 1958. kada su Amerikanci na Tajvan poslali preko 700 svojih aviona, medju kojima i takva imena kakva su F-100 Super Sabre, F-101/RF-101 Voodoo i Lockheed F-104 Starfighter. Poslata je bila i raketa Martin Matador opremljena da nosi atomske bojeve glave. Tajvan je tada ugostio i Martin RB-57D i jos uvek supertajnog U-2 kojim su leteli americki piloti, ali koji je nosio tajvanske oznake.
Februara 1958, jedan RB-57D je naleteo na J-5 i bio uredno srusen u more, da bi sredinom iste godine sreca posluzila jednog drugog velikog Kineza: po prvi put je oboren jedan U-2 koji je navodno zbog tehnickih problema morao da leti na znatno manjo visini od uobicajene. Jula 1958. grupa MiG-17 presrela je iznad velike Kine 4 tajvanska F-86 i oborila 3. U avgustu su se iznad ostrva Pingtung susreli veliki Kinezi na MiG-17 i 12 tajvanskih F-86. Rezultat je bio 2 oborena Sejbra i 3 ostecena. Oba Sejbra je oborio Chou Chung-fu koji je tom prilikom i poginuo; on je, naime bio jedini gubitak na kineskoj strani. Par dana kasnije, na istom mestu, oboreno je jos 7 tajvanskih F-86, ovog puta bez gubitaka na kineskoj strani.
Septembra 1958. tajvanski Kinezi po prvi put upotrebljavaju AIM-9B Sidewinder. Tom sukobu oni pripisuju 4 MiG-a oborena raketama i 6 vatrom mitraljeza. Veliki Kinezi to poricu i po njima je rezultata samo jedan oboreni MiG-17, i to raketom. Drugi, ostecen, vratio se na aerodrom sa neeksplodiranim Sidewinder-om zaglavljenim u trupu.
Oktobra, iznad kineskog kopna, veliki Kinez Tu Feng-chu obara 2 F-86; u borbi je ostecen i primoran da iskoci pri cemu ga jedan od Sejbrova ubija dok visi na padobranu. Strelac je oboren od strane kineske PA, a u sukobu su oborena 3 F-86, jedan pilot poginuo, a dva dopala ropstva.
Sve se nastavlja, nesto manjim intenzitetom doduse i naredne, 1959. godine. Stradaju 2 F-86 i 1 MiG-17, a strada i jos jedan B-17.
16. februara 1960. tajvanski F-86 raketama napadaju MiG-17, opet iznad kineskog kopna. Prijavljuju najmanje jednog oborenog MiG-a; braca su se kasnije slozila da su MiG-ovi uspesno izmanevrisali rakete, da su presli u napad i ostetili jednog Sejbra.
Tvrdi se da su 1965. MiG-17 oborili jos jednog U-2; do danas nije raspravljeno koliko je ovih aviona oboreno na koji nacin – da li od strane lovaca ili raketama. Bilo kako bilo, ostaci 4 U-2 i danas stoje u pekinskom revolucionarnom vojnom muzeju.
Hladni rat nije bio dosadan: maja 1965. 5 USAF F-4C Phantom II u kineskom vazdusnom prostoru obaraju jednog MiG-17 za koga se tvrdi da je bio na trenaznom letu. Iznad Yunnan provincije. Vijetnamski rat je u punom jeku, Kinezi protestuju, ali Amerika protest odbija tvrdnjom da je Kinez oboren iznad Severnog Vijetnama.
Jedno drugo polje tek ceka ove avione: 1956, u vreme Suecke krize, Egipat ima samo tuce ovih aviona i to jos uvek nespremnih za upotrebu. Ipak, i takvi kakvi su, srecu se sa jednim od svojih zapadnih pandana, francuskim Mystere-ima. Brojanje je ovde bliskoistocno nepouzdano: Izrael broji 2 sigurne i dve verovatne pobede, Egipat 3. Oko podne 31. oktobra kapetan Yaakov ‘Yak’ Nevo i pratilac porucnik Joseph Tzuk opazili su i napali 3 MiG-17, negde iznad El-Arish-a. Ovde nema Kineza koji su tek neku godinu pre izasli iz partizana i naucili da lete modernim avionima: dvojica Egipcana uredno beze u najblize oblake i preko Kanala ostavljajuci druga da se snalazi kako zna i ume. Nevo puca na ostavljenog sa nekih 180 metara i tvrdi da je video vise pogodaka svog 30 mm topa i to u pocetku bez ikakvih vidljivih posledica. Posle izvesnog vremena avion je poceo da pada i na oko 3,000 metara posto je neuspesno pokusao da ga ispravi, pilot je iskocio ali mu se padobran nije otvorio.
Ovo je bio prvi MiG-17 oboren u borbi, bilo gde u svetu, a bilo kako bilo, glasine da Egipat ove avione ima od skora su potvrdjene. Bas kao i bliskoistocne mesavine u kojima MiG-17 prati (egipatske) Vampire. Kada su se umesale bivse kolonijalne sile, Naser svoje MiG-17 salje u Saudijsku Arabiju kako bi ih sacuvao, ali bliskoistocna spirala nastavlja da se sve brze vrti: vec marta 1957. jedan rumunski brod u Egipat dovozi 15 MiG-17 i 10 Il-28. Sest meseci kasnije vec ih je preko 100, odnosno 40.
Politika i sve ostalo, arapska ujedinjenja i razjedinjenja, tek egipatska politika nadmasivanja Izraela po broju aviona ce se pokazati neuspesna: sa porastom broja aviona, pocece da nedostaju piloti, pojavice se teskoce u obuci, a cak i takav kakav je sto se odrzavanja tice, MiG-17 ce kod Egipcana biti hronicno lose odrzavan iz prostog razloga sto nece imati ko da ga odrzava.
Napori sovjetskih, poljskih, ceskih i indijskih savetnika, usmereni pre svega na odrzavanje, dace rezultate tek negde 1961. od kada se moze da racuna da egipatsko vazduhoplovstvo dostize nesto sto bi se moglo nazvati borbenom spremnoscu. Stizu, ubrzo, i MiG-19, pa MiG-21, pa se egipatski MiG-ovi prebacuju na zadatke lovaca bombardera, ali respekt prema svom vazduhoplovstvu Izrael gaji sve do pocetka Sestodnevnog rata: u incidentima sa kojima pocinje vec 1958. Provokacije su odmerene i uspesne: par izraelskih Mystere upada u egipatski vazdusni prostor, a par uredno ceka da presretne Egipcane koji uzlecu u presretanje prvog para. Pomenuti Yakov Nevo tako knjizi jos jednu pobedu nad MiG-17. Desavaju se i propusti: novembra 1959. jedan Super Mystere sa kapetanom po imenu David Ivri za komandama se iznad Sirije zaigrao oborivsi prethodno jednog MiG-17 i slupao posto je pilot na jedvite jade uspeo da iskoci. Izrael je imao srece: Ivri je postao ne znam koji po redu komandant vazduhoplovstva, ambasador u UN, itd, itd…
Bliski Istok k’o Bliski Istok: kurioziteta radi da se pomene da su egipatski MiG-17 ucestvovali u akcijama u Jemenu gde je republikancima trebalo pomoci da maknu kralja. Usledilo je nekoliko bliskih susreta sa RAF Hawker Hunter FGA.9, ali se MiG ogranicio na podrsku snagama na zemlji.
Da bi, na kraju svih krajeva, ovaj avion doziveo sve sto jedan borbeni avion treba da dozivi u ratu svih ratova Hladnog rata – Vijetnamskom ratu.
Relikt WW2 general Curtis LeMay je bio ubedjen da Severnom Vijetnamu nece trebati mnogo, jednom kada je Amerika odlucila da ga pritisne iz vazduha. Severni Vijetnam je tada imao slovima i brojem 25 MiG-17; iz Amerike je pristiglo i uredno, po svim americkim standardima smesteno i za akciju spremljeno, sve sto se imalo: Nort American F-100 Super Sabre, McDonell F-101C/RF-101C Voodoo i F-4C/RF-4C, pa cak i Convair F-102 Delta Dagger. Mornarica je dodala svoje Fantome,Vought F8U-1 Crusader, Douglas A-1 Skyraider i A-4 Skyhawk. Kada je sve bilo kako treba spremno, 7. februara 1965. otpocela je Flaming Dart operacija napada na sve i svasta u Severnom Vijetnamu. Velike formacije od po 80 aviona su bacale bombe sa visine od 2,500 do 4,000 metara, cesto leteci i iznad oblaka, a po pravilu izvan dometa vijetnamske PA. Vijetnamskim lovcima nije ostalo nista drugo do da se kriju, okrenu mogucoj zastiti najvaznijih ciljeva i smisljaju taktiku kojom ce se suprotstaviti. Nasli su je tako sto su se opredelili za sacekivanje u dolasku spoljasnjim naoruzanjem tesko opterecenih americkih aviona. 4. aprila 1965. 4 MiG-17 napala su 8 Republic F-105D Thunderchief; kapetan Tranh Hanh i njegov pratilac oborili su 2 Thunderchief-a, a kapetan James Magnusson i major Frank Bennet upisani kao prvi piloti od ukupno 320 oborenih americkih aviona iznad Severnog Vijetnama. Rezultat taktike o kojoj je rec je bio ocekivan: americki piloti su odmah posto bi opazili vijetnamske lovce odbacivali sve sto im visi ispod krila i trupa kako bi mogli da stupe u borbu u kojoj su – sumnje nema – bili u svakom pogledu nadmocniji. Uspeh vijetnamske taktike je bio u tome sto su odbacene bombe zavrsavale daleko od cilja kome su bile namenjene.
Ima i jedan intervju u onovremenoj Pravdi u kojoj pomenuti kapetan Tranh Hanh kaze otprilike: pucao sam na njega (misli se na pomenute F-105) i video kako moje granate prave rupe na njegovom krilu, ali to nije bilo dovoljno da ga obori. Povecao sam brzinu i prisao mu toliko blizu da sam mogao da vidim belu kacigu na pilotovoj glavi, a video sam da pilot nije bio svestan sta ga je snaslo. Posmatrao je zacudjeno osteceno krilo, pa zatim okrenuo glavu prema komandnoj tabli. Tada sam ispalio dug rafal u trup i posmatrao ga kako pada kao cigla.
Naravno, svaka taktika radja protivmere: 9. aprila su 8 mornarickih F-4B sa nosaca aviona USS Ranger presrela grupu MiG-17. Jedan Phantom je oborio MiG-17 raketom Raytheon AIM-7 Sparrow, ali je odmah potom bio oboren od strane drugog MiG-17. Pilot, porucnik T. Murphy i WSO R. Fagan zavrsili su u moru. Lansirane su i neke druge verzije ovog dogadjaja po kojima se nije radilo od vijetnamskim nego o kineskim MiG-ovima, jer je, navodno, trebalo da se provocira Kina i da joj se ocita lekcija zbog pomaganja Vijetnamu. Sve se navodno odigralo iznad obliznjeg ostrva Hainan u ciji su vazdusni prostor americki avioni upali, kineski MiG-ovi su uredno poobarani, a jedan americki avion je izgubljen tako sto se jedna od americkih raketa greskom zalepila za njega.
Amerikanci su taktiku prilagodjavali, ali su i Vijetnamci sticali vise iskustva: maja 1965. porucnik Phom Ngok Zanh upisuje jedan A-4. U junu iste godine, 4 MiG-17 zaskacu grupu Fantoma iznad Ninh Binh-a i topovima obaraju 2. Jurnjava za MiG-ovima se okoncava tako sto 2 ostaju bez goriva i piloti iz njih iskacu; treci se spustio na livadu nedaleko od aerodroma, sa ugasenim motorom.
Zapamcen je i uspeh klipnih motorima pokretanih aviona nad mlaznjacima: 20. juna 1965. godine jedan od dva MiG-17 iznad Tonkinskog zaliva namesta se jednomDouglas A-1 Skyraider-u i njegovim 20 mm topovima. Majstor se zove porucnik Clint Johnson (USS Midway).
Evidencija k’o evidencija: prema americkoj mornarici, pd februara do jula 1965. mornarica je oborila 4 MiG-17. Od tog broja 3 su oborili avioni F-4B Phantom II.
USAF je sa vazdusnim pobedama otpoceo 10. jula 1965. kada su Fantomi oborili 2 MiG-17.
Istog meseca na scenu stupaju i sovjetske SA-2 rakete i Amerikanci moraju da pocnu da lete nisko. Uvode i rano otkrivanje – preteca je jedan EC-121M Warning Star AEW avion koji se sunja duz laoske granice i koga zovu Disco, a kome pomaze elektronika smestena na jednoj krstarici u Tonkinu i koja je dobila ime Red Crown. Za pilote MiG-17 stvari se komplikuju – nema vise zaseda, ali zato do izrazaja dolazi vijetnamska PA. Po niskoletecim americkim avionima ona puca cak i odozgo – sa planinskih polozaja, dok se americki avioni provlace izmedju vrhova.
Lovci se odlucuju za napad na avione namenjene bombardovanju, i to pokusavajuci da se udenu u ono medjuvreme koje je potrebno lovackoj zastiti iz pratnje da intervenise. Stvari se krecu tamo-amo: Amerikanci imaju problema sa Sparrow vazduh-vazduh raketom, u to vreme glavnim naoruzanjem Fantoma – njen sistem za vodjenje je jos uvek sa elektronskim cevima i veoma cesto otkazuje, dok sam Fantom itekako ima problema da se dohvati sa MiG-om koji je kudikamo pokretljiviji i koji sa iole obucenim pilotom raketu moze uspesno da eskivira.
Vijetnamci se vracaju lovackoj taktici WW2, bliskoj borbi, kojoj Fantom nije dorastao, F-105 jos manje; cena sofisticiranosti polako dospeva na naplatu jer je sam MiG-17 tezak koliko gorivo koje Fantom nosi, a osim toga, Amerikanci su primorani da zbog velikog broja svojih aviona u vazduhu vatru otvaraju samo ako je cilj pouzdano identifikovan – jos jedna prednost za MiG-ove, jer je americke avione lako prepoznati.
Dolazi nova protivmera: kada Fantom i MiG pocnu da se jure u krug, jedan ili dva od po pravilu brojnijih Fantoma ulece u krug sa strane, razbija ga i spopada jednog od MiG-ova. Posle gubitka 6 MiG-17 kao posledicom ove taktike koju su Amerikanci nazvali High speed Yo Yo, Vijetnamci se opredeljuju za ‘udari i bezi’ taktiku koja se svodi na jedan nalet uz jednu pucnjavu i brze bolje bezanje najvecom brzinom.
Pocetkom 1966, stizu novi borci: nadzvucni MiG-19 i MiG-21PF-V sposoban za borbu po svakom vremenu; MiG-17 ce ostati glavni i odgovorni avion ovog rata, bar sto se Vijetnama tice. Invencija koju mali zuti ljudi koji su koliko juce seli u cudo tehnike 20. veka poznato kao avion je zaista zapanjujuca iako ne treba zanemariti ni uticaj savetnika pri cemu treba imati na umu da je i druga strana u Vijetnam dosla kao savetnik, pa tako nekoliko hiljada puta. Kombinacije delovanja MiG-17 i modernih MiG-19 i MiG-21 isle su dotle da je primenjivana taktika u kojoj jedan neobojeni MiG-17, sijajuci uglancanim aluminijumom, leti nisko iznad dzungle privlaceci svaciju, a narocito paznju prolazecih Fantoma koji bi se po pravilu dali u poteru za njim samo da bi ih zaskocili uredno kamuflirani MiG-ovi svih brojeva.
Taktika koja je dala vise uspeha bila je let MiG-17 na malim visinama koji je Fantome prisiljavao da poniru ne bi li izvrsili napad izlazuci se tako napadu MiG-21 koji bi cekali na velikim visinama.
1966. pristize i kineski doprinos: MiG-17, odnosno J-5A, odnosno kineska kopija radarom opremljenog MiG-17PF, a avion dobija i svoje prve vazduh-vazduh rakete R-3S (AA-2 Atoll).
Dolazak MiG-21 i mere povezane sa tim donose i rezultat: u prva cetiri meseca 1966, pre dolaska novih aviona, rezultat USAF/USN – RV Vijetnama je 11 prema 9 aviona izgubljenih u vazdusnim borbama, sto je odnos od otprilike 1.2 : 1. Od jula, kada je MiG-21 uveden u operacije, Amerika je u vazdusnim borbama izgubila 47, a Severni Vijetnam 12 aviona, sto otprilike daje odnos od 4 : 1. Prema americkim izvorima, za celu 1966. godinu, vaze sledece brojke: mornarica i vazduhoplovstvo oborili su u vazdusnim borbama 20 aviona, od toga 5 MiG-21, 2 Antonov An-2 laka transportna aviona zaduzena za snabdevanje partizana po sumama i gorama.
Ostatak, njih 13, su MiG-17.
Neki od vijetnamskih MiG-17 dobijaju i padobrane za kocenje kako bi mogli da se koriste sa provizornih travnatih aerodroma, daleko od ociju neprijatelja. 19. aprila 1972, poletevsi iz jedne od takvih baza, Ngyen Van Bai i Le Xuan Di napali su dva americka razaraca – USS Higbee i USS Oklahoma City – koji su neposredno pre napada bombardovali Dong Hoi. Ostecena su oba broda, a Ngyen Van Bai je uspeo da spakuje jednu bombu od 250 kg u nadgradje Higbee-a i tako napravi prvi vazdusni napad na neki americki brod posle WW2. U lovu na brodove MiG-17 su potopili i 4 takozvana Commando Junk – plovila dizajnirana za upade takozvanih specijalnih snaga tamo gde vec takve takozvane snage nameravaju da upadnu.
Vijetnamski rat je po mnogo cemu bio cudan: u prvim fazama su avioni kao sto je F-4 Phantom bili korisceni – tada se izraz jos vazio – kao strateski bombarderi: formacija Fantoma, predvodjena jednim Douglas EB-66D Destroyer avionom za ometanje radio komunikacija bombardovala je sa velikih visina, cesto i kroz oblake. Kasnije, kako su u igru ulazili MiG-17, MiG-21 i rakete zemlja-vazduh, Fantomi su se vratili svojoj pravoj nameni – lovackoj, odnosno lovackoj pratnji. U susretima sa MiG-ovima, kad god su rakete mogle da se na vreme lansiraju stvari su se zavrsavale uspesno, dok bi u slucaju da se MiG-ovi dohvate bliske borbe, stvari postajale poprilicno teske. Glavna prednost Fantoma i jesu bile rakete.
AIM-7 Sparrow, rakete srednjeg dometa, i AIM-9 Sidewinder, rakete kratkog dometa, su bile glavni razlog zbog koga su se vijetnamski piloti trudili da ostanu sto blize protivniku. Fantomi, naime, u to vreme raketnog entuzijazma velikih, nisu imali ugradjene topove, pa se brze bolje pristupilo ugradnji sestocevnih GE M61A1 Vulcan topova kalibra 20 mm – prvo u kontejnere ispod krila, a kasnije u nos aviona. Cak i tada je MiG-17 smatran teskim protivnikom. Pukovnik Robin Olds, komandant 8th Tactical Fighter Wing, pilot koji broji 4 od ukupno 24 obaranja koje ima cela njegova jedinica, kaze, izmedju ostalog: mi smo svoje avione konstruisali kao visenamenske, napadali smo neprijatelja na velikoj daljini i iznad njegovih baza koje je branio avionima projektovanim da te baze brane i nista vise od toga. Presudna razlika izmedju nasih aviona je bila njihova velicina i tezina. MiG-ovo nisko opterecenje krila i odlican odnos potiska i tezine bile su velika prednost u borbi, a nasi veliki i teski avioni su pored ostalog bili i pod stalnim imperativom stednje goriva potrebnog za povratak kuci. Nasa stampa je malo pisala o MiG-17 i, generalno, bila sklona tome da potceni severnovijetnamsko ratno vazduhoplovstvo. Mozete mi verovati na rec da sam u susretima sa MiG-17 doziveo mnoge teske trenutke. Naravno, mozete reci da sam leteo na avionu koji je 2x brzi od zvuka, ali nemojte zaboraviti da smo mi leteli u bombarderske misije natovareni svim i svacim i da smo morali da letimo upravo onim brzinama na kojima je MiG-17 najbolji. Ako se sa njim dohvatite, morate dobro da pazite: toliko je lak i ekstremno pokretljiv da nema nacina da ga nadmasite u zaokretima.
Pored toga, cesto se insistiralo na nasoj brojcanoj nadmoci. Ja cu vam reci kako je to izgledalo u praksi: 20. maja 1967, ja sam sa svojih 8 Fantoma pratio grupu F-105 u napad na jedan aerodrom. Nasih 8 Fantoma pratilaca je bilo napadnuto od strane 16 MiG-17. Toliko o brojcanoj nadmoci: naime, neprijatelj je taj koji bira mesto i nacin na koji ce da udari, a svaki deo vase formacije moze – prema tom izboru – da bude napadnut brojcano nadmocnim snagama. Jurisne grupe jesu bile tvrd orah za MiG-ove, ali kada bi ovi jednom uspeli da ih razbiju, moglo se dogoditi da pojedini delovi budu napadnuti i cetvorostruko jacim snagama…
Najveci problem se, u stvari, pokazao u cinjenici da je u Americi bila zaboravljena, tacnije zapustena, obuka pilota za klasicnu avionsku borbu izbliza. Doslo je vreme da se borba u vazduhu vrati svojim pocecima ili, ako neko vise voli, zdravim osnovama – lekcija koju ce podosta vremena posle Vijetnama da placaju takozvana velika vazduhoplovstva kao sto je britansko kod Falklandskih ostrva na primer. Paradoksalno je da po tadasnjim standardima vrhunski obuceni piloti jednostavno nisu bili spremni da u potpunosti iskoriste sve mogucnosti koje su im pruzali avioni na kojima su leteli.
Americka mornarica je brzo ucila: posle prvih iskustava na nebu iznad Severnog Vijetnama, krajem 1968, osnovana je Navy Fighter Weapons School u NAS Miramar kod San Dijega. Kumovao je kapetan Frank W. Ault, a skola je postala poznata kao Top Gun. A-4 Skyhawk je glumio MiG-17, Northrop T-38A Talon MiG-21, a mornaricki piloti su poceli da se uce vestinama u Americi poznatim kao Air Combat Manoeuvring (ACM). Rezultati su se pokazali veoma brzo: prema americkim izvorima americka mornarica je odnos obaranja, takozvani kill ratio popravila sa 3.7:1 na 8:1, holivudski ga ponekad penjuci i na 13:1, dok je vazduhoplovstvo palo sa 2.5:1 na 1.8:1.
Druga strana – a i kako bi drugacije – tvrdi sasvim suprotno: da je tokom 1967. oboreno 124 americka aviona po cenu 60 svojih, sto mu dodje 2:1.
Tacne brojke se jos uvek ne znaju niti ce se verovatno ikada saznati: vise je nego sigurno da o americkim dvocifrenim odnosima nema ni govora, a cinjenica da se zna ko je dobio ovaj rat tesko da ce biti zamazana americkom verzijom onog cuvenog noza u ledja tako popularnim kada je potrebno prati sopstvene male prljave ratove. Bode oci jos jedna cinjenica koja se uporno izbegava: znacajna razlika, nesporna u svakom slucaju, u odnosu obaranja izmedju USAF i USN.
Vijetnamski rat je ipak bio vruci deo Hladnog rata i nekog jucerasnjeg sveta: MiG-ovi su jos jednom dali imena geografskim pojmovima, pa je tako Aleja Migova iz Koreje dobila vijetnamski pandan – podrucje izmedju Phuc Yen i Kep, velikih MiG baza u severnom delu Severnog Vijetnama – dobilo je ime MiG Ridge.
Leta 1972, SAD su na Severni Vijetnam srucile takozvanu operaciju Linebacker II – masovno bombardovanje sa sve bombarderima B-52G Stratofortress, kojima je izmedju ostalog bilo dato u zadatak i nocno bombardovanje Hanoja.
Uocivsi veoma brzo da veliki i glupi bombarderi velike i glupe velesile rutinski cilju prilaze istim rutama i na istim visinama, Vijetnamci su svoje MiG-17 upotrebili kao neku vrstu AWACS-a; lovci su naprosto, patrolirajuci iznad Hanoja, drzali na oku nadolazecu reku bombardera, javljali stanicama za navodjenje raketa S-75 potrebne parametre i veselo gledali sta se zatim dogadja. Rezultat je bio 17 oborenih B-52 za veoma kratko vreme, a o spektakularnim eksplozijama i padanjima velikih bombardera svedoce i stanovnici Hanoi Hiltona.
Blizio se kraj rata, pa su polako i sa vijetnamske strane isplivavale neke pojedinosti koje inace nisu imale obicaj da prelaze Gvozdenu zavesu. Na primer, piloti su poceli da dobijaju imena. Postojanje legende medju americkim pilotima u Vijetnamu, pukovnik Thomb nikada nije zvanicno bio priznat od strane nadleynih vlasti, ali je pojava kamufliranog MiG-17 sa serijskim brojem 3020 i, kasnije, neobojenog MiG-21 sa serijskim brojem 4326 bila uredno belezena. Sve dok se oba aviona posle rata nisu pojavila izlozena u Hanoju, MiG-17 sa 7 i MiG-21 sa 13 oznaka obaranja.
Legendi o pukovniku Thombu je doprinela i prica koju su 10. maja 1972. ispricali piloti jednog mornarickog F-4J sa USS Constellation, porucnici Randy Cunningham i Willie Driscol. Tog dana su oborili jednog MiG-17 i dodali ga svom skoru od jos jednog aviona istog tipa i jednog MiG-21 i priblizili se mogucnosti da postanu mornaricki asovi broj jedan, kada su sreli jos jednog MiG-17 koji ih je, na njihovo iznenadjenje, odmah i bez oklevanja napao: njegov nos iz koga su letele granate licio je na vatromet, pricali su kasnije. Amerikanci su se trudili da se postave u polozaj iz koga bi mogli da lansiraju preostale Sidewinder, dok im je vijetnamski pilot to svojim manevrisanjem uspesno onemogucavao drzeci se toliko blizu njih da su mogli da do u detalje vide i takve pojedinosti kao sto su kozni pilotski slem a la CCCP, naocari ili sal. Vijetnamac ih je ne samo u stopu pratio, vec je i otvarao vatru kada god mu se za to ukazala prilika. Sve je moralo da se zavrsi kada je MiG-17 potrosivsi gorivo pokusao da se izvuce; Amerikanci su uspeli da konacno ispale svoje preostale rakete – najmanje jedna je pogodila i avion se u plamenu srusio, a da nije vidjen pilot kako ga napusta. Prica kao prica, sedamdesete godine su, jos uvek je 20. vek, piloti su jos uvek ljudi, tek Cunningham i Driscoll su kasnije tvrdili da su oborili pukovnika Thomba, a kao glavni argument koristili cinjenicu da ni jedan drugi pilot nije mogao da leti onako kako je leteo njihov protivnik tog majskog dana. Usledila je i neka vrsta osvete: priliko povratka na nosac, dobili su pogodak rakete zemlja-vazduh i posto su im hidraulicni sistemi u avionu otkazivali jedan po jedan, morali su da se katapultiraju negde iznad Tonkinskog zaliva upisavsi se tako u Gulf of Tonkin Yacht Club, klub za cije su clanstvo upravo avioni MiG-17 overavali najveci broj pristupnica.
Ipak, da ne ogresimo dusu: sut sa rogatim ne moze, zna nas narod, pa bi tako bilo pogresno uspehe Vijetnama u ratu u vazduhu pripisati bilo kom tipu aviona. Lovci su imali ipak samo drugorazrednu ulogu; glavni posao su obavile rakete zemlja-vazduh i protivavionska artiljerija u kojoj je zasijala jos jedna zvezda Hladnog rata – PA top kalibra 57 mm S-60, spregnut sa radarom.
Uporedo sa Vijetnamom, na drugom kraju sveta dogodio se gradjanski rat u Nigeriji. Ko se jos seca Bijafre, uostalom. Bijafranski separatisti su raspolagali jednim North American B-25 Mitchell bombarderom i sa 2 Douglas B-26 Invader-a, jednim Fokker F-27 Friendship putnickim avionom prepravljenim tako da moze i da bombarduje i sa 2 North American AT-6 Texan skolska aviona. B-25 i B-26 su brzo i jos na zemlji dobili svoje, tako da je Bijafra spala na prosvercovane SAAB Malmo MFI-9B lake avione i pilote najamnike koje je predvodio svedski grof Carl Gustav von Rosen – inace dalekim rodjakom vazduhoplovca poznatog kao Herman Gering.
Federalane snage su u pocetku raspolagale sa nekoliko Dc-3 Nigeria Airways-a i 12 cehoslovackih L-29 Delfin skolskih aviona koriscenih za napade na ciljeve na zemlji.
U pomoc su priskocile arapske zemlje – kako i ne bi, kada su bijafranski Ibo separatisti bili hriscani, a briga bivsih kolonijalnih gospodara cinila sve da naglasi i tu stranu sukoba – pa je tako Egipat pritekao u pomoc sa 41 MiG-17, dok je doprinos Alzira bio 6 lakih bombardera Il-28. Afrika k’o Afrika, Hladni rat k’o Hladni rat: alzirske bombardere vozili su egipatski piloti, a egipatske lovce britanski i juznoafricki najamnici. Bijafranski Saab-ovi naravno nisu imali nikakve sanse, ali su – ipak – uspeli da na zemlji uniste 1 MiG-17. Drugi MiG-17 je stradao od vatre sa zemlje; federalno vazduhoplovstvo je prve godine rata izgubilo preko 20 aviona, a pri tom je samo 1 Delfin oboren od strane bijafranske PA – ostali su stradali u udesima, najvise zbog lose obucenosti. Cak je i komandant federalnog ratnog vazduhoplovstva pukovnik Shittu Alao poginuo pokusavajuci da po losem vremenu spusti svog L-29.
Federalni MiG-17 rade svoj posao: prate bivse putnicke Dc-3 koji snabdevaju opkoljeni garnizon u Owerri, obaraju AT-6 i dva Saab-a i to posle lova bukvalno oko krosnji drveca sto, tehnicki, govori dosta o manevarskim sposobnostima ovih aviona. Bave se i napadima na ciljeve na zemlji jer neki od njih imaju mogucnost da nose nevodjene rakete 76 mm.
Lagoska vlada je optuzivala Medjunarodni crveni krst za pomaganje sverca oruzjem incidenti su se ponavljali, Bijafra je tih dana bila omiljena tema svih vrsta dusebriznika samo sto na srecu ili nesrecu tada jos nisu bila izmisljena ljudska prava niti raznorazne brinem brigu medjunarodne organizacije, pa se sredinom 1969. dogodilo ono sto je moralo da se dogodi: 2 MiG-17 su u redovnoj patroli presrela Dc-7B svedskih oznaka (SE-ERP) nedaleko od Port Harcourt-a. Presretnuti avion je uredno odbijao da promeni kurs i sleti u Port Harcourt, ignorisao je uredno ispaljene hice upozorenja, da bi jedan od MiG-ova konacno pripucao u jedan od motora, a avion se zapalio i eksplodirao u vazduhu. Posada, kapetan Amerikanac i 3 Svedjanina je nastradala.
1967. ponovo Bliski istok. Ponovo MiG-17 i Super Mystere B.2.
Pojavili su se neki drugi lovci, neki drugi lovci bombarderi, kao sto je, na primer, Su-7, ali MiG-17 i dalje cini vecinu u arapskim vazduhoplovstvima.
Arapi su nastradali na zemlji, tako nastradalima a i inace inferiornima crno se pise, pa se i ispisalo; vazdusne borbe su retke, MiG-17 se srece sa Mirage III, ali i sa po nekim Mystere-om, pa ih par i obara. Da se radi o avionu od respekta dokazuje da ga arapske zemlje zadrzavaju u naoruzanju dugo posle ovog rata. Jos vise se to dokazuje spremnoscu kojom su Izraelci ispitivali 2 primerka ovog aviona koji su im pali u ruke neosteceni, kada su dva sirijska pilota, verovatno 1970. godine, greskom sletela na izraelski pomocni aerodrom Bezel.
12. maja 1970. izraelski A-4 lete iznad Libana kao deo izraelskog napada na tu zemlju; sirijski MiG-17 obaraju 2, da bi ih oterali pristigli Mirage-i.
Pa, te iste 1970. Kambodza u koju su upali juznovijetnamski partizani kojima pomazu severna braca: kambodzanski MiG-17 koji zajedno sa americkim Fantomima uzlecu sa americkih aerodroma u Juznom Vijetnamu da bi se borili sa severnovijetnamskim MiG-17. Postoje negde i fotografije: patuljasti, duplo manji MiG-17 parkiran pored Fantoma. Nisu zabelezeni sukobi izmedju MiG-ova, iako postoje tvrdnje da su angazovani cak i iznad Severnog Vijetnama, a svemu su stali na kraj juznovijetnamski partizani koji su unistili baze na zemlji sa sve avionima.
1973, Yom Kippur rat, Arapi prvi napadaju, a MiG-17 je ovog puta zaposlen u napadima na ciljeve na zemlji, izmedju ostalog i kod probijanja Bar Lev linije. Po priznanju samih Izraelaca, mali i pokretljiv, ovaj avion je mnogo veci izazov za njihovu PA od veceg i brzeg Su-7.
Oprobana izraelska taktika koja podrazumeva unistavanje neprijateljskih aviona na zemlji ovog puta je predusretnuta; pojavila su se i siroko se koriste sklonista za avione, pa Izrael pribegava pokusajima da unisti poletno sletne staze na aerodromima. Vremena se ipak menjaju, Arapi uce, pa tako Sirijcima treba 3 do 6 sati da ostecene piste poprave. PA odbrana je za Izraelce takodje iznenadjenje, a borbe u vazduhu i u vezi sa vazduhom vise nisu onoliko jednostrane koliko su u neka druga vremena znale da budu. MiG-17 knjizi 2 obaranja Mirage III, a porucnik Khaled koji ih je izvrsio postaje sirijska verzija heroja CCCP.
Bez obzira na sve, Arapi i ovog puta placaju cenu nedovoljne obucenosti: u jednoj prilici 4 egipatska MiG-17 se sudaraju u vazduhu dok napadaju jedan izraelski polozaj Hawk PA raketa.
Opste je misljenje da je tokom ovog rata MiG-17 bio najuspesniji tip aviona na arapskoj strani; nastavice da sluzi sirom sveta jos 10 godina, a strucna stampa ce ga tokom tog perioda bez izuzetka voditi kao jednog od najuspesnijih aviona za podrsku cak i bez odgovarajuce moderne elektronske opreme i uporedjujuci ga sa avionima specijalno razvijanim za tu namenu krajem sedamdesetih godina 20. veka.
Juna 1976. Sudan se dao u pomaganje Eritreji namernoj da se otcepi od Etiopije. Etiopski Northrop F-5 A/E obaraju ili ostecuju nekoliko sudanskih Shenyang F-5 kako se sada zove MiG-17F u kineskom izdanju.
Jula 1977. Etiopija, jos uvek u nevoljama sa Eritrejom, zavadila se sa susednom Somalijom oko Ogadena, i opet MiG-17 na MiG-17. Daleko od toga da se znalo ko pije ko placa, tek 23 somalijska MiG-a su nastradala, navodno bez gubitaka na etiopskoj strani. U tom konfliktu CCCP je podrzao Etiopiju, pa je Somalija promptno ostala bez podrske za svoje MiG-ove kako je to vec islo u Hladnom ratu.
Avganistan, pocetak osamdesetih, sovjetska marionetska vlada, MiG-17 u napadima na mudzahedine, slabo ili nikako motivisani piloti, 1 MiG-17 koji se prisilno spustio u Pakistan sa sve pilotom prebegom.
1989. Mozambik, vladine snage protiv od Juzne Afrike podrzavanih pobunjenika. MiG-17 opet u akciji napada na ciljeve na zemlji, jedan prebeg u Juznu Afriku i avion koji je, na opste iznenadjenje, vracen.
Jedno niko ne spori, ni neprijatelj ni prijatelj: ovaj avion je – gde god da je koriscen – bio visoko cenjen i od prijatelja i od neprjatelja. To sto su njegovi rezultati zavisili od vestine i obucenosti pilota neka je druga prica.
Proizvedeno ih je preko 13,000 komada, sluzili su u preko 40 zemalja, a prema magazinu Interavia, 1978. godine ih je sirom sveta bilo operativno preko 4,000 komada.
Pored redovnog posla, bio je zaposlen i kao reprezentativni sovjetski akrobatski avion za one grupne akrobacije kojima drzave misle da pokazuju sta znaju i umeju u vazduhu, a u Albaniji je aktivan docekao i 1995. godinu, da bi na aerodromu stajao krilo uz krilo sa novonabavljenim F-5. Interesantno je da su albanski MiG-17 svi do jednog sovjetskog porekla – poticu naime iz sovjetskog kontingenta ovih aviona dodeljenog Albaniji jos 1955. godine – a ni jedan iz kineskog iako je Kina svojom verzijom ovog tipa aviona obilato snabdevala Albaniju tokom godina raskida sa CCCP. Interesantno je jos nesto: svetski rekord, jer je samo jedan albanski MiG-17 stradao u nesreci tokom cele sluzbe duge preko 40 godina. Ono, zli jezici bi na ovo imali svasta da kazu, ali ipak….
Opet, prica kaze da su se Istocnoj Nemackoj dodeljivani polovni MiG-17 koji su, svi do jednog, a bilo ih je preko 150 komada bili reparirani u fabrici u Komsomolsku-na-Amuru, rasporedjivali u jedinice na prilicno neuobicajen nacin. Avione su do Kotbusa dovozili sovjetski piloti, dok su istocno nemacke jedinice odredjene za opremanje ovim avionima u Kotbus slale svoje tehnicko osoblje. Isto je moralo da se poredja na liniju i da ka avionima krene na zvanicnu komandu. Potrci, tacnije, jer je od toga zavisilo kakav ce koga avion da zapadne: iz nepoznatih razloga, kvalitet dopremljenih aviona je strahovito varirao, pa se tvrdi da je sporijima zapadao avion upotrebljiv samo i jedva za rezervne delove.
Pocetkom devedesetih, sa padom Istoka, nekoliko u Poljskoj licencno proizvodjenih MiG-17 (tamo su ih oznacavali Lim-5/6) zavrsilo je u US Air Force Defense Test and Evaluation Support Agency (DTESA) koja se nalazi u Kirtland AFB u Novom Meksiku. Nekoliko desetina ih jos uvek leti sa americkim civilnim registracijama, jedan u Imperial War Museum glumi vijetnamskog MiG-17, nekoliko ih se naslo u Holandiji….

Mig17

660 671 topgun

009_MiG-17

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s